Sacekaj jedan minut,
evo me za minut,
dodji na minut,
proci ce za minut ,
strpi se jos jedan minut,
imas minut vremena,
krecem za minut,
stani na minut,
zakasnila si minut,
ucuti na minut,
smiri se na minut,
izdrzi jos minut,
otisao je pre jednog minuta,
da si dosla samo minut ranije,
zovem te za minut…
Ljuta sam na minut. Nikada ne bude toliki.
Uvek je dugacak...
Volim da koračam tom ulicom. Zaslepljena sam svetlošću kojom je obasjana.
Još nekolicina njih pušta svoje korake. Ubrzane, ili lagane baš kao moje. Neko me osmotri, oseti moje prisustvo pa pogleda za mojim tragovima, a neko se i ne osvrne.
Ne znam da li je neko u ovoj ulici izgubljen kao i ja.
Ali, jedno sigurno znam, tu me niko ne poznaje.
Korak po korak. Ne trudim se da žurim. Razmišljam koračajući. Svoje tragove ostavljam rečima.
Pomoć mi je potrebna. Dopuna mojih misli. Tuđe reči. Na neki način uteha. Nešto, nešto mi je potrebno.
“Rain makes everything better.” Odzvanja u meni. A kao i da sam je dozvala.
Kiša je počela da pada.
Ne trudim se da ubrzam korak. Ja volim kišu. A koliko vidim, i ostalima prija. U redu, koračaćemo zajedno. Neka ulica oseti ritam naših koraka. Melodičnost naših tragova. Harmoniju naših misli.
Možda u ovoj ulici pronađem ono što sam davno izgubila… Sebe…
Powered by blog.rs
