The House of Miracles

Ponekad pomislim da ne postoji sredina.

Može se samo voleti ili mrzeti.

Ljudi lažu kad kažu da su ravnodušni.

To, jednostavno, nije osećanje.

Osobito mislim da ga ti ne zaslužuješ.

Tebe treba voleti kao april ili mrzeti kao oktobar.

Treba te upoznati na vreme i proučavati,

kao što naučnici proučavaju prirodu, retku zver.

Treba te gledati kao zvezdu severnjaču, teleskopom,

ili analizirati pod mikroskopom,

pokazivati lošim đacima kao primer neozbiljnog muškarca,

u nauci još nedovoljno iskorišćenog.

Treba te voleti kao takvog, lepog, nesavršenog,

ponekad previše radoznalog, bezrazložno radosnog,

a opet nekako odsutnog i nasmejanog do bola.

Uvek u nekoj dilemi, nejasan čitavom svetu,

daleko od običnog filma, od rokenrola,

sam sa sobom uvek u nekom duetu.

Teško je to objasniti ljudima,

kad si najbliži savršenstvu niko te ne razume...

 

 

Znam mnogo reči, ali malo je onih koje koristim. Ako me nešto pitaju, odgovorim; ako ne pitaju, ćutim. Koliko reči je potrebno da bi se odgovorilo na bilo koje pitanje? Dve, tri, najviše pet: "da", "ne", "možda", "ne znam". Sve ostale su nepotrebne, pogotovo kada čovek ništa ne pita. 

 

 

 

Šta je na kraju?

              Na kraju neba, na kraju mora, na kraju puta?

              Šta je na kraju, i deca bi htela da znaju?

              Zato jedu, zato spavaju,

              Zato rastu brže od kaputa.

 

              Šta je na kraju srede? Četvrtak.

              A šta - na kraju četvrtka? Petak.

              Na kraju svih krajeva

              uvek je jedan novi početak.

 

              Krajevi se potroše,

              počeci uvek traju.

              Početak - eto šta je na kraju! 

 

 

"Ali mama, ja nikada neću uspeti da naučim ovoliki tekst!" 

-"Pa nećeš ako odustaješ na samom početku. Ajde, nije teško, a i pesma je divna. Dobila si najlepšu pesmicu!"

"Kako najlepšu? Ne razumem je. Zar kraj ne označava kraj? Kako može početak da bude na kraju? I kakve to veze ima sa sredom i četvrtkom?"

-"Ajde ne zanovetaj nego uči pesmicu, a razumećeš je kad odrasteš..." 

 

 

I tako, prošlo je dosta godina, a ovaj razgovor i dalje stoji u sećanju. Nikada nisam razumela zašto ga pamtim. I zašto pamtim ovu pesmicu. Kako to da ne zapamtim lekciju koju sam prethodno odgovarala, a ovo čudo da pamtim?! Nisam razumela... Sve do današnjeg dana. 

Po prvi put u životu doživela sam ono što se zove ljubav. A u istu nikada nisam verovala. Nije da nisam htela, jednostavno mi se nije dalo. Puno toga je iza mene, ali ništa nije ličilo na ljubav. Puno toga se nagomilalo i opet sam shvatila da ljubav ne postoji. Puno, puno toga... A onda je naišao on. Neko zbog koga je ljubav u mom životu dobila smisao. Ali se taj smisao izgubio...

Nisam slomljena. S osmehom sam se rastala. Nisam ništa ni rekla na rastanku, samo sam mahnula. A oduvek sam zamišljala takav rastanak. Ja priznajem, on ćuti. Ja zadržavam suze, on ćuti. Ja govorim da sam s njim spoznala ljubav, on ćuti. Ustvari i nije ćutao, ali je govorio reči koje označavaju da on zapravo i nema šta da kaže i da bi bolje bilo da ćuti. Dakle, ćutao je.

A onda dolazi kraj. Mimikom to pokazujem. Na tom mestu reči su postale suvišne. A i više nemam šta da kažem, sve sam rekla...

I onda smo se rastali.

"Ćao, K..."

Mašem. S osmehom mašem. I odlazim.

I onda pomenuti razgovor iz prošlog veka dobija smisao. I pesmu napokon razumem. I ostavljam sve iza sebe. Jer na kraju srede je četvrtak. A na kraju ovog kraja je neki novi početak. Uostalom, krajevi se potroše, počeci UVEK traju! Eto, jasno tvrdim da je novi početak na kraju!

Pa, da počnem... :) 

Sve što mogu reći

stane u dve reči

Bolje je da misliš

da sam se umorio...

Idi ako možeš

ja ti šifru ne dam

Zašto da se predam

nisam se ni borio...

Sav sazdan od blata

s lica još mi curi

Ja između dva sata

jedan kasni, drugi žuri...

Pokloni mi srce

nema šta da boli

Trebalo bi neko barem

Opet sam izgovorila te uzasne reci, te lazljive, ljigave reci.

“Ma briga me, ne mogu vise da se opterecujem”

A onda dobijem jos ljigaviji odgovor.

“Tako je, to je taj stav!”

A onda lupim sebi samar i uzivknem “Ma koga lazes?!”

Ali se naravno sve odigrava u mojoj glavi. I onda nastavim pravo, kao da se nista nije desilo. E, to je taj stav. Krenes, zastanes, zapitas se, lupis sebi samar, znas da lazes, nasmesis se i krenes dalje. A ljudi se osvrnu na tvoj blagi smesak, i znaju da je sve okej. A ne znaju da nista ne znaju.

 

Kada bih se osvrnula na svoju proslost, sve bih jasno videla, ali nikako ne bih ugledala sebe. Pravu, pravcatu sebe. Ne bih videla ni ponos. Ne bih cula svoj glas koji jasno uzvikuje “Ne!” Toga nikada nije bilo. Uvek su drugi bili preci. Uvek sam bila neko ko je postovao druge, a sebe gubio u vrtlogu misli. Neko ko je i na recima i na delima bio jak. Zbog drugih, podrazumeva se.

 

Kazem da necu da se opterecujem. Okej, ja to stvarno necu. Ne zelim. Ne mogu. Gubim snagu. A opterecujem se, postavljam hiljadu pitanja u sekundi, a dobijem nula odgovora. Zapravo, jedan odgovor. Onaj ljigavi “Tako je, to je taj stav?!”

 

Kakav stav, prijatelju? Zar ne vidis da lazem? Zar ne vidis da oci zasuze? Zar se ne prodires u njih?

 

Ili jednostavno pratis moj blagi smesak na usnama. Pa da, zato i mislis da je sve okej.

Nije.

Nista nije okej.

Moje misli nisu okej.

Ja nisam okej.

Ja sam neko ko poznaje sebe tako malo. Neko ko sebi daje tako malo, a u sebi cuva tako mnogo. Neko ko gubi sebe. Neko ko “sebe” ne zna ni sta znaci…

 

To je valjda ono “JA!”

Ali onda dolazis ti, dolaze oni, dolazite vi… I uvek idete ispred mene.

Odavno se nisam isplakala ovako...